Активности посланика
Facebook
Twitter

Благоје Брадић о изменама Закона о здравственој заштити, 31. август 2014.

Излагање Благоја Брадића у Народној скупштини Републике Србије, 31. август 2014. године – образлагање амандмана на предлог Закона о изменама Закона о здравственој заштити:

„Захваљујем, госпођо председавајућа. Господине министре, даме и господо народни посланици, пред нама је још један у низу закона по хитном поступку, где је Министарство здравља, не поштујући процедуру која треба да важи у овом високом дому, без јавне расправе, дало предлог измене члана 184, о коме ћу нешто касније рећи, а да сам у праву, говори следеће.

У тачки 9, у материјалу које је Министарство здравља доставило народним посланицима, каже се, на питање да ли су заинтересоване стране имале прилику да изнесу свој став, Министарство здравља даје народним посланицима, ви који сте пажљиво читали материјал сте наишли на овај пасус, да „на основу члана 41. став 2. тачка 3. Пословника Владе, пречишћен текст, итд, Одбор за јавне службе Владе донео је закључак 05 број 011 од 22. јула 2014. године којим се прихвата предлог Министарства здравља да није потребно спроводити јавну расправу о Нацрту закона о измени Закона о здравственој заштити.“ Врло интересантна реченица и врло интересантна констатација за нешто што иде по хитном поступку пред народне посланике да усвојимо измену закона.

Пошто видим да ће скупштинска већина изгласати ову измену члана 184, али и ради грађана Србије, да би знали о чему ми овако жустро причамо овде, желео бих да вам кажем шта је суштина члана 184. Суштина члана 184. је како се добијају специјализације код установе из плана мреже и код приватних установа, значи, како се одобравају специјализације и пут и начин добијања тих специјализација, а повод за измену овог члана је то што ја видим да сте сви испустили у дискусији – дефицитарне специјализације у српском здравству, ако сам ја добро разумео, господине министре. Значи, измена члана 184. се базира на потреби одређених специјалности које недостају српском здравству.

Да би људима било јасније како се добијају специјализације, до сада, до измене овог члана, специјализације може добити само онај који има стални радни однос у установама из Плана мреже, а то су, преведено на наш језик, да грађани разумеју, државне здравствене установе. То су установе из Плана мреже. Значи, да би неко добио специјализацију на основу плана специјализације који прави Институт за јавно здравље „Батут“ и Министарство здравља, мора да буде стално запослен. Све би то било у реду да не постоје тзв. чувени кадровски планови које даје Министарство здравља и Институт за јавно здравље „Батут“ сваког 1. јануара, у оквиру уговора здравственим установама, где се каже колико која установа може да има здравствених радника и сарадника. Све установе у Републици Србији имају вишак кадра. Тако имате да, рецимо, 95% радника неке здравствене установе је плаћено преко буџета, тј. преко Републичког фонда за здравствено осигурање, а 5% из тзв. личних прихода које остварују здравствене установе и то је тај вишак о коме се прича месецима и годинама у српском здравству.

Установе се сналазе на разне начине због тога што кадровски планови не узимају у обзир да се неко разболи, не узимају у обзир годишње одморе, не узимају у обзир структуру и распоред становништва на територији те здравствене установе, него се то ради типски, тако да имамо ситуацију да велики домови здравља, као што је нишки, има по кадровском плану вишак лекара а де факто, на терену, њему недостају лекари због тога што има разуђену мрежу. Има 54 села где не може да покрије лекарима, због тога што нема довољан број пацијената у тим селима, а они су удаљени од Ниша и треба им здравствена нега.

Те специјалности, нарочито како је Министарство послало овде нама, а дефицитарне специјалности које узрокују промену члана 184. су хируршке гране, патологија, офтамологија, значи све оне гране где имамо листе чекања, и повод су за измену члана 184, где се уводе две нове категорије: то је да досадашња потреба да се има две године радног искуства код стално заснованог рада у здравственој установи да би се добила специјализација, и то није без везе било до сада, јер тада, за тих две године, људи који су старије колеге, тзв. ментори који воде почетника кроз рад и уводе га у рад са пацијентима, они процењују да ли је он за неку специјалност или није, за коју би се он кандидовао, значи, то се брише, и друго, уводи се да студенти, тј. лекари који су завршили факултет, обавили обавезни лекарски стаж и положили стручни испит, могу да добију специјализацију али само, ако сам ја добро разумео, господине министре, из дефицитарних грана. Значи, не све специјализације. Ви сте то овде лепо рекли – изузетно од става 1. овог члана за област дефицитарних грана медицине, стоматологије односно фармације, Министарство може за незапосленог здравственог радника са високим образовањем, који је завршио приправнички стаж и положио стручни испит, да одобри специјализацију као и ужу специјализацију по положеном специјалистичком испиту. То пише у члану.

То значи да у Нишком клиничком центру, где недостају анестезиолози и где имамо 3.050 радника уговорених и где имамо, рецимо, 200, или 100, или 50, не знам тачан број неуговорених лекара који могу да добију специјализацију и имају искуство и афинитета за ту област медицине, неће моћи да добију специјализацију, него ће добити они који су завршили медицински факултет и који су одстажирали и положили стручни испит. То пише у вашем члану. Ја не знам шта ви мислите, али то овде пише.

Да би лекар који је у клиничком центру прекобројан, тј. није уговорен, добио специјализацију, мора да испуни један од услова, а он каже да мора да буде трајно запослен, а мисли се да је уговорен са фондом здравства. То пише у вашем члану.

Зарад зграђана Србије, мој амандман који сам ја уложио на члан, а прочитаћу вам члан који је дало Министарство здравља, у изворном облику, како би људи могли да виде о чему се ради. Значи, члан 184. гласи: „Здравствени радник и здравствени сарадник са високим образовањем, који је засновао радни однос на неодређено време са здравственом установом односно приватном праксом, може се стручно усавршавати, стицати специјализацију, под условом да је завршио приправнички стаж и положио стручни испит, осим ако овим законом није другачије одређено. Здравствени радник са високим образовањем може се после завршене специјализације усавршавати и у ужој специјалности, под условом да је обављало послове здравствене заштите у складу са овим законом, као специјалиста одређене гране медицине, стоматологије односно фармације. Изузетно од става 1. овог члана – то је тај интересантан део у овом члану – за области дефицитарних грана медицине, стоматологије односно фармације, Министарство може за незапосленог здравственог радника са високим образовањем, који је завршио приправнички стаж и положио стручни испит, да одобри специјализацију као и ужу специјализацију, по положеном специјалистичком испиту.“

У преводу, то значи да сви они који су завршили медицину или стоматологију или фармацију, обавили обавезан лекарски стаж и положили стручни испит, ће морати о свом трошку да плате специјализацију и сами себе да издржавају за сво време специјализације, док они људи који су у сталном раду и који преко установе у којој су запослени добију специјализацију, добијаће плату од Републичког фонда за здравствено осигурање, као уговорени радник и установа ће им платити специјализацију.

Министар за сваку календарску годину, најкасније до 31. децембра текуће године доноси одлуку у областима медицине, стоматологије, односно фармације, које су дефицитарне у Републици Србији на основу мишљења завода за јавно здравље основаног за територију Републике Србије у складу са законом.

Одобравање специјализације и ужу специјализацију врши здравствена установа, односно приватна пракса у складу са планом стручног усавршавања из члана 183. Одлуку о одобравању специјализације и уже специјализације у складу са ставом 5. овог члана доноси директор здравствене установе, односно оснивач приватне праксе. Министар решењем даје сагласност на одлуку из члана 6, итд.

Здравствени радник, односно здравствени сарадник дужан је да закључи уговор са здравственом установом, односно приватном праксом о правима, обавезама и одговорностима за време стручног усавршавања у току специјализације, односно уже специјализације.

Врло интересантан један део овог члана који каже – здравствени радник, односно здравствени сарадник, дужан је да у здравственој установи из плана мреже проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, односно уже специјализације по положеном специјалистичком испиту.

То је било и до сада у Закону о здравственој заштити, али се то односило на људе који имају стални радни однос у здравственој установи и која установа финансира да заврше специјализацију. По овоме како је дато у овом члану, то се односи на ове људе који ће о свом трошку да се школују, усавршавају и сами себи да плате специјализацију и фактички потписаће са установом, како каже овај члан, јер другачије ја не видим да стоји у њему, да ће дупло дужи временски период провести у раду у тој установи када заврши специјализацију. Питам, како ће да проведу, као неуговорени или уговорени?

Овде је основна суштина проблема у томе да држава, тј. министарство покушава да све оно што је требало да буде нормално занављање здравственог кадра пребаци на приватан трошак, јер не може нико да ме убеди да један ортопед, који је дефицитаран, да један анестезиолог, кардиохирург, васкуларни хирург, патолог, јер због тога зато што неко није лепо планирао, не, него зато што здравствене установе због кадровског плана који имају на почетку године и одређеног броја плата које добијају од РФЗО немају могућност да приме завршеног лекара кога ће да пошаљу на специјализацију. Овим министарство покушава да недостатак специјалности, који ће се јавити кроз одређени период, надокнади тако што ће добити готове специјалисте о свом трошку, а тиме опет правимо грађане првог и другог реда код завршених лекара.

Колико њих ће моћи себе да финансира четири, пет година и своју породицу и при томе да плаћа специјализацију? Да ли они најбољи или они који су ситуирани? Због тога требамо доста добро да размислимо код изгласавања овог члана.

Предлажем, ако је Скупштина расположена да прихвати мој амандман, који гласи:

„Здравствени радник и здравствени сарадник са високим образовањем, који је завршио приправнички стаж, положио стручни испит и обавља здравствену делатност две године по положеном стручном испиту, може се стручно усавршавати, стицати специјализацију за специјалности у складу са планом стручног усавршавања здравствене установе, а ако је у радном односу, а ако је незапослен за дефицитарне специјалности по решењу министра.

Министар за сваку календарску годину, најкасније до 31. децембра текуће године доноси одлуку у области медицине, стоматологије, односно фармације које су дефицитарне у Републици Србији, на основу мишљења Завода за јавно здравље основаног за територију Републике у складу са законом.

Здравствени радник, односно здравствени сарадник може обављати здравствену заштиту из области коју специјализира само под надзором овлашћеног здравственог радника, односно здравственог сарадника или ти ментора.

Здравствени радник са високом стручном спремом који је у радном односу може се после завршене специјализације усавршавати у ужој специјалности у складу са планом стручног усавршавања здравствене установе, а здравствени радник са високом стручном спремом који је незапослен за дефицитарне уже специјалности према решењу министра.

Одобравање специјализације и ужих специјализација за здравствене раднике, односно здравствене сараднике, који су у радном односу врши здравствена установа, односно власник приватне праксе, у складу са планом стручног усавршавања из члана 183.

Одлука о одобравању специјализације, уже специјализације за здравственог радника и здравственог сарадника који су у радном односу, у складу са ставом 5. доноси директор здравствене установе, односно оснивач.

Решење министра из тачке 7. и 8. овог члана је коначно и против њега се може покренути поступак“.

Овим постижемо да предложеним амандманом се предвиђа да здравствени радници, односно здравствени сарадници морају обављати здравствену делатност две године пре него што се могу стручно усавршавати, односно стицати специјализацију. Сматрам, да је с обзиром на значај здравствене делатности потребно да здравствени радник обавља одређени период здравствене делатности како би се јасно утврдило у којој грани медицине може остварити најбоље резултате и у складу са тим да буде и упућиван на одговарајућу специјализацију. На овај начин, уз увођење додатних мера у погледу стручног усавршавања имали бисмо квалитетније кадрове у здравству.

Господине министре, што се тиче тих додатних мера, предлажем да се отворе здравствене установе за волонтерски рад и стручно усавршавање у трајању од две године по менторском моделу за број лица у складу са планом природног одлива сваке појединачне установе из плана мреже.

Под два, да уредите законски оквир да се волонтерски рад прихвати као основ за испуњење услова од две године рада у здравственој установи.

Под три, у првом акту одобрити дефицитарне специјализације сходно анализи квота по делатностима за одређену територију статистичког региона за незапослена лица, а која су радом на одређено време стекла одређено радно искуство од најмање две године, а по вашим подацима има их 900 у Србији, мислим лекара који имају рад на одређено време.

Под четири, неопходно је уз анализу дефицитарних области здравствене струке за установе из плана мреже урадити анализу компетитивни ментори по специјалистичким областима, испуњеност услова у наставним базама факултета здравствене струке за спровођење програма специјалистичких и уже специјалистичких студија.

На крају, напред наведеним мерама успоставља се програм јасних и прецизних контролисаних активности усмерених на разрешење проблема дефицита кадра одређене специјалности.

Мислим да би овај предлог члана 184. који сам дао кроз амандман био далеко сврсисходнији, целисходнији и дао би много боље резултате него члан који је предложила Влада, јер стварно је пут недоречености и ставља завршене студенте медицине, стоматологије и фармације нарочито тамо где су најкомпликованије и најзахтевније специјалности у неравноправан положај, јер ћемо добити да те специјализације добијају они који могу да финансирају, а не они који су најбољи. Захваљујем.“

Почетна

Вести

О нама

Организација

Мултимедија

Контакт